Putinova opasna igračka

Gasprom je pre četvrt veka postao deoničarsko društvo. Delovalo je da će biti simbol zbližavanja Evrope i Rusije, ali Putin je imao drugi plan.

Ekonomski komentator DW Andrej Gurkov se osvrće na ulogu gasnog giganta.

Nije teško naći komentatore koji će Gasprom nazvati političkim instrumentom Kremlja i “gasnim oružjem“ predsednika Putina. Nažalost u pravu su. Pišem ovo sa apsolutnim i iskrenim žaljenjem, kao novinar koji četvrt veka prati razvoj ove kompanije i mnogo je puta pisao o njenim poslovima u Evropi, posebno u Nemačkoj.

Verujte, sa velikim bih zadovoljstvom povodom jubileja Gasproma pisao kako je ta kompanija postala simbol uspešne tržišne transformacije ruske ekonomije koja svojim poslovanjem, kao niko drugi, otelotvoruje evropski izbor Rusije. To se nije desilo, ali se moglo i te kako desiti.

Umeće Viktora Černomirdina

Počelo je obećavajuće. Transformacija Ministarstva za gasne poslove SSSR u privredni koncern bila je međaš u prelasku iz planske privrede ka tržištu. Obezbeđeno je neprekinuto snabdevanje Evrope gasom uprkos kolapsu SSSR što je dokazalo upravljačko umeće Viktora Černomirdina, ranijeg ministra koji je postao šef Gasproma.

Njegov tim je demonstrirao sposobnost da radi profitabilno u uslovima kapitalističke konkurencije već 1990, nedugo nakon ujedinjenja Nemačke. Gaspromje tada dogovorio operativnu saradnju sa nemačkim hemijskim koncernom BASF, to jest njegovom kćerkom-firmom Vintershal koja se bavi energetikom. Tako je skršen monopol koji je kompanija Rurgas imala na uvoz sibirskog gasa u bivšu Zapadnu Nemačku.

I sve se to dešavalo pre nego što je, pre 25 godina u februaru 1993, ukazom predsednika Rusije Borisa Jeljcina koncern Gazprom transformisan u deoničarsko društvo. Tih je godina udaren temelj na kojem treba da se razvija rastući energetski gigant – ka normalnoj saradnji sa evropskim partnerima na komercijalnoj osnovi.

Ne treba idealizovati delatnost Gasproma tokom devedesetih, posebno u istočnoj Evropi gde je kompanija beskrupulozno uživala plodove monopola nasleđenog iz sovjetskih vremena. No sve u svemu, ona je nastavila tržišnu ekspanziju kako treba. I to posebno vidno u pravcu nemačkog tržišta.

Dublja saradnja sa Nemcima

Još 1993. je Gasprom kao mlađi partner Vintershala učestvovao u stvaranju Vingasa, zajedničke kompanije za trgovinu energentom, i tako obezbedio direktan pristup potrošačima u Nemačkoj, svom najvećem evropskom izvoznom tržištu. Narednih godina je to zajedničko preduzeće sprovelo gasovod do Nemačke, obezbedilo sebi ulazak na tržište Velike Britanije, u nemačkom gradu Redenu sazidalo najveće podzemno skladište gasa u Zapadnoj Evropi, počelo prodaju u nizu zemalja EU. Vingas je danas u stoprocentnom vlasništvu Gazproma.

Tokom 2003, kada su se polako topile lako dostupne zalihe iz Urengojskog gasnog polja u Sibiru, Gasprom je povukao još jedan dalekovid i pragmatičan potez: kako bi obezbedio najnovije tehnologije, poziva opet nemački Vintershal da zajedno rade na vađenju gasa iz dubokih slojeva zemlje. Tako je nastao Ačimgaz, firma u kojoj Rusi i Nemci i danas vade gas koji ide u celu Evropu.

Severni tok – veliki korak

S početka 2005. su Gasprom i BASF na Sajmu industrije u Hanoveru najavili projekat koji će kasnije postati poznat kao Severni tok. Bio sam na toj konferenciji za štampu i odlično pamtim da na mene najjači utisak nije ostavio sâm plan da se dnom Baltičkog mora sprovede moćni gasovod od Rusije do Nemačke – treći cevovod između dve zemlje, nakon onih koji vode kroz Ukrajinu i Belorusiju.

Poseban dojam na mene je ostavio obim promene vlasničkih struktura koji je pratio ovaj projekat, i to u celom lancu od proizvodnje gasa do krajnje mušterije. O tome su se tada dogovorili Gazprom, BASF i nemačka kompanija E.on koja je u to vreme kupila bivšeg monopolistu Rurgas. Nemci su tako dobili krupne udele u Južnoruskom nalazištu u Tjumenskoj oblasti, a gazpromovci su dalje prodirali u Evropu uvećavši posebno udele u Vingasu.

To je bio kvalitativni skok u saradnji i, usuđujem se da kažem, jedan od najboljih biznisa Rusije i Nemačke. Iako je ugovor potpisan u prisustvu predsednika Vladimira Putina i kancelara Gerharda Šredera, još se nije moglo tvrditi da je Gazprom igračka Kremlja ili firma koja slepo ispunjava volju vlasti. Ali to je postalo vidljivo nepunu godinu od tog zvezdanog trena firme i njenog šefa Alekseja Milera. Desilo se prvog januara 2006. godine.

Posrnuće Alekseja Milera

Tog je sudbonosnog dana Gasprom prvi put prekinuo dotok gasa ka Ukrajini što se odrazilo i na tranzit ka ostatku Evrope. Tako je uspešno komercijalno preduzeće preko noći promenilo svoj smer i ubrzano postajalo politički i propagandni instrument u rukama ruskog predsednika koji je namerio da se osveti Ukrajini za “narandžastu revoluciju.“

Čini mi se da mnogim Rusima nije jasno koliki značaja Zapad, pri proceni rizika, daje presedanima poput ovog. Koliko sam samo puta pre tog demonstrativnog zavrtanja ventila na raznoraznim poslovnim forumima u Nemačkoj čuo izjave nemačkih biznismena, pune uvažavanja, o tome kako Rusi nikada i ni pod kojim okolnostima nisu dozvolili da se obustavi isporuka gasa.

Taj ugled bio je neprocenjiv kapital koji su ruski radnici u gasnom sektoru gradili decenijama, i tokom najtežih sibirskih zima. U ime očuvanja te reputacije su Gazprom i Kremlj bili dužni da nađu kakvo god rešenje spora sa Ukrajinom, bez obzira koliko Kijev u tom momentu bio težak sagovornik.

Ipak, Putin je hteo da demonstrira silu i na njen oltar žrtvuje ugled Gazproma. Neoprostiva krivica Alekseja Milera pred kompanijom koju vodi bila je ne samo u tome što je ovo dopustio već i što je zdušno podržavao takvu politiku, braneći je pred televizijskim kamerama. A onda sve i reprizno! U januaru 2009. je Rusija opet odsekla Ukrajinu od gasa, ovog puta je potrajalo, i ta je hladna zima i za mnoge članice EU, posebno one sa istoka, bila dodatno ledena.

Fatalna greška

To drugo zavrtanje ventila bilo je fatalna greška u četvrtvekovnoj istoriji Gasproma. Odatle njegov današnji loš imidž u Evropi koji se ne da ispeglati nikakvim sponzorstvima za evropske fudbalske klubove. Odatle i takozvani Treći energetski paket EU za sprečavanje monopola koji je poseban trn u oku Gazproma. Otuda i stvaranje Energetske unije EU sa mehanizmom uzajamne pomoći u slučaju nestašice energenata. Odatle i hronični glasovi da Evropa treba da smanji zavisnost od ruskog gasa i protivljenje gradnji Severnog toka 2.

Veliki broj ljudi sumnja da je taj gasovod čisto komercijalni projekat. Previše olako je ruska kompanija spremna da potroši pare – dok se jednovremeno gradi i Turski tok – kako bi udovoljila Putinovoj fiks-ideji da smoždi Ukrajinu lišavajući je tranzita gasa.

Na posletku, tužni rezultat 25 godina: Gasprom širom Evropske unije izaziva nepoverenje, čak otvoreno zaziranje. Vređa me ovakav jubilej. Kompanija kojoj je još u sovjetsko vreme bilo proricano da će zbližiti Rusiju i Evropu nije zaslužila ovakvu sudbinu.

(Autor je Andrej Gurkov, ekonomski analitičar DW)