NAVIKLI NA TEŠKU ZIMU, ALI OVAKVU NE PAMTE Na Kočićevoj Manjači led razbijaju sjekirom da bi došli do vode

od redakcija 0

Neočišćeni putevi ka zaseocima, zaleđena voda, tek poneki slučajni prolaznik i traktorista, zimska je slika Stričića na Manjači kod Banjaluke.

 Najstariji meštani, kažu, navikli su od detinjstva na oštru klimu, smetove i hladnoću, ali ovakav kijamet, tvrde, ne pamte.

Bez obzira na sibirske temperature stoka se mora nahraniti i napojiti, vatra naložiti i ručak skuvati, a valja se popiti i kafa uz  poznatu manjačku šljivovicu.

– Temperature se noću spuštaju i do minus 25: voda je zaledila, to nam je najveći problem. Imam 15 krava i teladi, pa sin i ja po čitavu noć dežuramo u štali i zagrejavmo plinom vodovodne cevi, kako bismo imali čime napajati stoku. Na ovakvom minusu teško je održati vodu da ne zaledi, ali šta ćemo – moramo – priča Dojčin Đurđević.

Zbog ekstremno niskih temperatura, Đurđevići su morali da oblože unutrašnjost štale balama sena i najlonom, ali ni ova izolacija nije sprečila da se inje uhvati po zidovima.

Dojčin Đurđević: Bilo je i ranije hladnoće, ali ovakve ne

– Bilo je zime i ranije, ali ovakve ne. Poslednjih godina se klima mnogo promenila. Žao mi je starih ljudi, koji su sami i nemoćni, ali tu smo da im pomognemo koliko možemo. Bitno je da ima brašna i drva – kaže Dojčin, čije se imanje nalazi na 796 metara nadmorske visine.

Đurđevići žive isključivo od poljoprivrede: prodaju stoku, a od prodaje mleka su odustali, jer se, kažu, ne isplati.

I baka Jovanka kuburi sa hladnoćom. Stari „Smederavac“, na kojem se kuva domaća supa i zagrejava voda, greje samo jednu prostoriju i to tokom cele noći. Druge ne može, jer se nema dovoljno drva.

Jovanka nas je dočekala rakijom, kafom i kolačima. Red se, kaže, mora znati i nikakva zima i minusi ne smeju da remete običaje dobrodošlice.

Baka Jovanka loži vatru

– Ne znam šta da vam kažem – teško je, voda u kući je zaledila, pa je donosimo iz bunara. Preko noći i u bunaru zaledi, pa led lupamo sekirama, kako bismo došli do vode – kaže ova baka.

U zaseoku Pajići naša ekipa srela je i Draženka (40), koji je traktorom krenuo do Stričića. Drugačije, kaže, ne može, jer su seoski putevi zavejani.

– Sneg nije veliki, ali je hladnoća da „srce puca“. Kod nas u zaseoku ne prolazi ralica, pa sam sa komšijama dogovorio da sami očistimo sneg, jer ne daj Bože da nekog nešto zaboli, ne bi se moglo sići do glavnog puta- priča Draženko Pajić.

Draženko iz zaseoka Pajići: Sneg nije veliki, ali je hladnoća da „srce puca"

U ovom delu Manjače ima 24 kuće-u svakom od domaćinstava živi najviše po dvoje, uglavnom starih ljudi ili neoženjenih manjačkih momaka. Devojke su, u potrazi za boljim životom, napustile zavičaj- jedne su otišle u grad, druge u inostranstvo.

-Samo u našem zaseoku nas je četrnaestorica neoženjenih. Ni jedna neće na selo da se pati, pa često kažemo da ćemo ići u Albaniju da tražimo žene, jer nam nije bitna vera i nacija, samo da imamo s kim da podelimo život- kaže Draženko.

Slava jača od minusa

Krsna slava mnogih meštana na Manjači je 20. januar- Sveti Jovan Krstitelj. Iako je zima stegla, a led okovao ognjišta, domaćini i ne pomišljaju da ove godine odustanu od proslave svog zaštitnika.

Zima okovala Pajiće

–Ako treba, umreću kraj pečenice, ali ću je ispeći. Slava se mora slaviti, bez obzira na zimu i bolest. Prosio bih, ako treba, ali slavu nikad ne bih ostavio- kaže deda Miodrag Pajić.

Izvor: Blic

Komentariši

Your email address will not be published.

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>