Mokri i ozebli, a dobri đaci pješaci

Reporter ”Novosti” u malenim školama u zabitim selima na Rogozni, Goliji i Pešteru. Mališani pešače svakodnevno desetak kilometara po kiši, blatu i snegu. Nije lako deci ali ni roditeljima

U školama po jedan, dva ili tri đaka, deca pešače po kiši i snegu, ponegde ih roditelji nose na leđima… U Odojevićima škola u seoskoj prodavnici, u Dujkama u iznajmljenoj baraci….

Dok mnoga deca širom Srbije uče “uz klimu, radijatore i kompjutere” i jedva čekaju raspust, da sa roditeljima otputuju negde u tople krajeve ili na skijanje, đaci pešaci iz malenih škola u zabitim selima na Rogozni, Goliji i Pešteru svakodnevno prepešače, mahom po kiši, blatu i snegu, desetine kilometara, smrzavaju se, strahuju od vukova i takođe jedva čekaju raspust – da se kod svojih kuća, uz roditelje, bar malo odmore od mraza i pešačenja i napune baterije za još jedno polugodište u muci i neizvesnosti…

Reč je uglavnom o školama sa jednim, dva, tri i najviše desetak učenika… Školske zgrade su oronule, sklone rušenju, hladne i sablasno izgledaju… U Odojeviću, udaljenom od Novog Pazara 30 kilometara, škola se odavno srušila, pa učiteljica Danka Nikolić i njena dva đaka, Nikolina i Nevena Barać, nastavu izvode u seoskoj prodavnici…..

– Živimo u selu Zmijinac, znatno udaljenom od škole… Da bismo dočekali učiteljicu Danku, koja putuje iz Novog Pazara i svakodnevno u jednom pravcu prevali po 30 kilometara, moramo dobro da poranimo… Nikolina je učenik drugog razreda, Nevena predškolac, još su male i slabašne, bojim se i da ih uz put zveri ne napadnu, pa ih obično pratim do škole… Kad više ne mogu da hodaju, naizmenično ih nosim na leđima – žali se Radiša Barać i dodaje:

Celu školu u Odojevićima čine učiteljica Danka i moje dve ćerke… U mom Zmijincu žive samo dve porodice, moja i porodica mog brata Anta. Da se nismo oženili Albankama, ne bi bilo ni ove dece, niti škole u Odojeviću koju čine učiteljica i moje dve ćerke. Teško je i preteško i ne znam koliko ćemo izdržati… Ne znam da li je još nekome ovako trnovit i težak put do znanja – pita se ovaj pitomi gorštak i naglašava da je ostao na Rogozni, jer nije imao gde da ode i da će se i dalje svim snagama boriti da svoju decu izvede na pravi put.

U Rajetiću, centru Rogozne, školu čine učiteljica Sanela Subašić i njeno troje đaka: Bojana Arsenijević, Nikola Babić i Đurđina Kostić…

Škola decenijama nije radila, jer nije bilo dece… Pre desetak godina ponovo je, na radost malobrojnih meštana, otvorena… Počeli smo sa jednim, a imali smo i po sedam-osam đaka, a ove godine samo – tri. Bojimo se da ponovo ne ostanemo bez učenika, jer, zbog bespuća i teških uslova za život, ljudi odlaze sa Rogozne, a retko se ko vraća – žali se učiteljica Sanela koja, kad napadaju veliki snegovi, često kilometrima pešači do škole ili svoje mališane ispraća do kuće.

Slično je i u Grubetiću, “najnaseljenijem” delu Rogozne…Škola je relativno očuvana i đacima je toplo, ali brine što nastavu pohađa samo četvoro dece: Jovana Stefanović, Sara Stanišić, Matija Lalović i Slavica Perović….

Dolaze mokri i ozebli, pešače kilometrima, a ipak su dobri đaci. Nije ovde lako ni deci, ni njihovim roditeljima…. Daleko smo od grada, a put je loš. Ipak, svi se nadamo da će se “država okrenuti selu”, da će biti boljih puteva i da će se i na Rogozni živeti bolje, biće tada i više đaka – naglašava optimistički učiteljica Bojana Puzović.

Mada do škole u Baletiću podno Golije mora da pešači po sat vremane, đak prvak Sead Kolašinac je “u prednosti” u odnosu na svoje vršnjake u Beogradu, Kragujevcu ili Novom Pazaru… On je jedini đak ove škole i sve svoje vreme, znanje i umeće učiteljica Elida Nicević posvećuje samo njemu.

Da nije njega ne bi bilo ni škole… Ja sam mu i učiteljica i jedini drug, često zajedno, na času fizičkog, igramo fudbal ili rukomet… Nadam se da će iduće godine biti više đaka i da će Sead imati sa kim da se druži – priča učiteljica Elida.

Slično je i u Leči, Vitošu, Svilanovu, Vranovini, Šaronjama i mnogim drugim selima u celoj jugozapadnoj Srbiji. Država ima razumevanja i još održava škole sa po dva-tri đaka, čak i sa jednim, međutim, to nije dovoljno. Za pune učionice potrebno je mnogo više, pre svega dobri putevi, ulaganja u poljoprivredu, organizovan otkup i stvaranje drugih uslova za ostanak na selu.

U BARACI BEZ SVETLA

Pre nekoliko godina u požaru je potpuno uništena škola u selu Dujke na Pešteru. Pošto opština Sjenica i Ministarstvo prosvete “nisu mogli” da je obnove, roditelji su, u dogovoru sa matičnom školom u Raždaginji, privremeno rešenje pronašli u privatnoj brvnari bez vode i struje, gde učiteljica Sanela Bihorac, u nenormalnim uslovima, radi sa đacima Melihom Čolović, Nejlom i Ajselom Graca, Amerom Juković i predškolcem Anesa Avdića… Svi oni sanjaju bar jednu toplu učionicu sa svetlom, lavaboom i kompjuterom….

MALI GENIJALCI….

Penzionisani profesor srpskog jezika i književnosti Mirko Popovac, koji je godinama radio u osnovnoj školi u Deževi podno Golije, kaže da su deca iz golijskih sela dolazila mokra, ozebla, umorna i iscrpljena, ali da su većinom bili dobri đaci… Mnogi su, kaže profesor Popovac, i kasnije ređali petice i završavali najteže fakultete…

Neka deca imaju sve, pa ništa ne završe… Muka ove mališane od malih nogu tera da se bore i da se nikada ne predaju… A i prirodno su bistra… To im i kasnije u životu mnogo znači – kaže Popovac.

Izvor: Novosti