Minobacač Jelena Popović je strah za vojnike i melem za oči: Jaše konja bez sedla, puca iz najubojitijeg oružja! (FOTO)

– Prednost ovog posla je ta što radim ono što volim. Ima teških trenutaka, a onda kada samo čujem himnu ili čujem neki reklamni spot za prijem vojnika za Vojnu akademiju, ja se naježim. Meni je to u krvi toliko da mi ništa nije teško – priča Jelena

Potporučnik pešadije Jelena Popović
Foto: Privatna arhiva

Kada pomenete da je neko pripadnik 11. pešadijskog bataljona, pešadijski potporučnik i zamenik komandira čete za podršku, očekujete pod obavezno muškarca u srednjim, više u kasnijim godinama, ali nije tako. Sve ovo je oficirka Jelena Popović (30) koja radi u kasarni “Stevica Jovanović” u Pančevu, a kad je vidite, shvatite da joj ne nedostaje ni jedan od potrebnih ženskih atributa, naprotiv.

Ova dugokosa brineta rodom iz sela Kozji dol kod Trgovišta oduvek je bila zaljubljena u uniformu. Kako joj nije mnogo bilo bitno da li je u pitanju uniforma carine, vojske i policije, ona je kao svršeni vukovac upisala srednju, a potom i visoku poslovnu školu, smer za carinu. Iako je diplomirala sa prosekom 9,20 nije uspevala da se zaposli u struci. Tražila je alternativu šta bi mogla da radi, a da opet bude u uniformi.

Nakon toga, prijavila se za kurs za profesionalnog vojnika u Somboru, gde je od ukupno 96 žena sa obuke, proglašena za najbolju. Iste 2009. godine konkurisala je za upis na Vojnu akademiju.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

– Kad sam dobila poziv iz studentske službe Vojne akademije da sam primljena, meni je od oduševljenja ispao telefon. Podigla sam ga i javila se opet, a oni su rekli: “Da, da, upravo ti, primljena si”. Već pri prvom susretu sa uniformom, shvatila sam da je to to. U početku sam mislila da je to jednostrano zadovoljstvo samo sa moje strane – otkriva naša sagovornica.

Završila je akademiju sa odličnim prosekom na smeru pešadija. Nije imala dana poštede sa kojekakvih terena. Rame sam uz rame sa svojim kolegama savladavala je svaki zadatak.

Kasarna “Stevica Jovanović” je njeno prvo mesto službovanja. Prvo je bila zamenik komandira voda minobacača 120, onda komandir voda i sad je zamenik komandira čete za podršku. Često odlazi u kopnenu zonu bezbednosti i obezbeđuje administrativnu liniju, tako da na terenu bude i po mesec dana.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

– Prednost ovog posla je ta što radim ono što volim. Ima teških trenutaka, a onda kada samo čujem himnu ili čujem neki reklamni spot za prijem vojnika za Vojnu akademiju, ja se naježim. Meni je to u krvi toliko da mi ništa nije teško.

Uz sve obaveze stiže i da redovno posećuje teretanu i kardio programe. Slovi za izuzetno strogu.

Ima veću podršku dečka nego porodice

Njena porodica se nije protivila želji da se Jelena upiše na Vojnu akademiju, ali nisu joj ni pružali podršku. Njen otac, kako kaže, nijednom nije pošao sa njom za Beograd, sama je po dolasku u grad morala da traži gde je akademija i gde će da bude smeštena.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Potičem iz patrijarhalne porodice i vaspitana sam tako da se snalazim sama. Ipak, pošto sam vezana više za oca, bilo mi je važno njegovo mišljenje kad je trebalo da konkurišem za akademiju. On mi je rekao: “Nisam za, nisam ni protiv. Odluči sama” – priča ova oficirka i dodaje:

– Nikad nisam bila tip koji može tako da sedi u jednom mestu, nego stalno negde zujim. Po temperamentu sam drugi otac. On i danas ide po terenu, vozi motore, druži se sa bajkerima, dok je mama domaćica, fina žena. Ja sam od malih nogu vozila kamione, motore i pre nego što sam imala položen vozački. Konja koga sam dobila od dede, jahala sam bez sedla i uzdi, samo držeći ga za grivu.

To ne znači, kaže ona, da je roditelji ne vole dovoljno. Ipak, onu pravu podršku dobija od dečka sa kojim je šest godina. I on je završio Vojnu akademiju.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

– On veoma razume sve što nosi moj posao. Čak mi je bio mnogo veća podrška od roditelja.

Svesni su da njihovi poslovi nisu idealni za porodicu, ali to ne znači da ne planiraju da imaju decu. Jelena ne krije svoje želje kada kaže da deca “moraju da budu sinovi”.

Kukaju da je stroga

Nedavno je na proslavi Dana brigade kopnene vojske bila komandir Zastavnog voda, a to je prvi put od kad postoji Zastavni vod da jedna žena bude komandir. Zastavni vod se, inače, bira od najboljih pojedinaca iz jedinice. Tad je i od generala Simovića dobila pohvale za komandovanje. Na bini je rekao: “Jelena bolje komanduje od nas starijih oficira” i zamolio sve prisutne da joj aplaudiraju.

Jedna je od retkih žena u vojsci koja sama prelazi pešadijske prepreke.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

– To je disciplina koju rade samo muškarci u vojsci, ali nisam htela čak ni tu da im dam za pravo da mogu da kažu: “Evo ona ne može, ona je žena...” Ne volim da me kolege gledaju kao manje sposobniju ili manje bitniju od njih.

Zbog velikih uspeha i izuzetne fizičke spreme, veoma je i zahtevna.

Neko sam ko voli da pohvali i nagradi radnike, ali i da kazni. Za tri godine od kako tu radim, izrekla sam nekoliko disciplinskih mera, dok ostali oficiri nisu nikoga kažnjavali. Zato neke moje potčinjene imaju bolje rezultate na fizičkim proverama i bolje su u gađanju od muškaraca. Moj potčinjeni vojnik Dragana Radulović ide na takmičenja iz gađanja – ponosno priča Popovićeva.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

– Pitaju me koleginice kako mi polazi za rukom da imam toliki autoritet kod vojnika. Rekla sam joj da svaki vojnik gleda svog pretpostavljenog. U vojsci ima jedno zlatno pravilo koje kaže: “Pokaži, pa traži”. Tako ja uzmem automatsku pušku ispred troja, rasklopim je i sklopim na normu dok vojnik pored mene sa štopericom to meri. Potom im kažem: “Ajd sad vi“. Kad vojnik to vidi, uvek će da krene za starešinom, samo starešina mora da ide ispred – naglašava.

Jelena svako jutro ustaje u pet sati da bi iz Beograda, gde sada živi, stigla do Pančeva. Na radnom mestu je od ranog jutra čeka postrojavanje, podela radnih zadataka potčinjenima, smotra, referisanje komandantu bataljona… i tako sve do 15 sati kada joj se završava radno vreme.

Naučila je da upravlja tenkom

U februaru je u kopnenoj zoni bezbednosti bila sa vojnicima iz sastava tenkovskog bataljona. Krišom je posmatrala tenkovski vod i šta oni tu rade.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

– Pre toga nikad nisam boravila tako blizu tenkova. Privlačila me veličina i buka koju proizvode dok se kreću. Prvi mesec me komandir pustio samo da vidim tenk i držao se stava: “Nije u redu, ti si pešadinac, tvoj posao je tamo”. Posle je dozvolio da sa mnom u tenku bude neko ko će da mi asistira. Vremenom sam izdejstvovala da me puste da sama upravljam tenkom, a pored je stajao neko i navodio me pokazujući mi rukama komande.

Posle izvesnog vremena ga je sama startovala, vozila, parkirala i ugasila.

– Nije teško voziti ga, pogotovo što u sklopu obuke na akademiji imamo obezbeđeno polaganje za C kategoriju i što sam od malih nogu vozila kamione i motore – otkriva naša sagovornica.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Više voli da pocepa kubik drva nego da kuva

– Sve što može da se spremi, može i da se kupi, tako da, dok se ne ostvarim kao majka, ne planiram da vežem kecelju. Kuvam za svoju dušu vikendom ili kad sam na raspustu. Slobodno vreme više volim da potrošim u druženju, šetnji. šopingu…  Radije bih pocepala kubik drva ako treba nego da kuvam – iskrena je potporučnica.

Sa društvom često poseti i kafanu.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

 

Volim tamburicu, etno i duhovnu muziku. Volim svaku pesmu koja peva o Kosovu…

Posle povratka sa jednog od njenih terena počela je da kruži anegdota.

– Stigla su četiri kamiona ogrevnog drveta i mene su odredili da povedem vojsku i organizujem ih za istovar. Skinem ja vetrovku, popnem se na kamion i krenem da istovaram drva sa svojim vojnicima. Kapetan iz Mitrovice koji je meni starešina tamo, prolazi i kad me vide dobaci: O, dečko, pa ti si tu, nisam te prepoznao. I nedavno mi je taj kapetan na proslavi dana brigade dobacio: “Ej dečko, kako ide?” – kroz smeh priča Jelena.

Foto: Privatna arhiva

Foto: Privatna arhiva

Svoju jedinicu u kojoj trenutno radi menjala bi samo za jedinicu vojne policije koja je za nju, oduvek bila nešto posebno.

– Postoji drugačiji tip odgovornosti tamo i drugačiji zadaci. Imaju bolju opremu, naoružanje, imaju usmerenije zadatke, obezbeđuju pojedine događaje…

Ne odustaje od toga da na nekom sledećem konkursu za vojnu policiju pokuša.

Foto: Marko Todorović

Foto: Marko Todorović

– Da citiram Živojina Mišića: “Jedan koji hoće, uvek je jači od dvojice koji moraju”. Presudni faktor je volja i ljubav. Ko voli ovaj posao, naći će način da izbalansira između privatnog i poslovnog i da bude uspešan na oba plana – zaključuje potporučnica Popović.

(Slađana Vasić) TELEGRAF.RS