BOŽIĆNI OBIČAJI U SRPSKOJ: Koliko varnica toliko parica, a na trpezi SREĆNIKA više nema VESELJAKA

Najviše narodnih rituala na području banjalučke regije, koji korene vuku još iz prethrišćanskog doba, sačuvano je na Zmijanju i u Piskavici.

 I na Manjači i u pokozarskom kraju slični su običaji vezani za Tucindan, dan uoči Badnjeg dana, kad se kolju, ili kako su govorili stari – “tuku”, prasići za pečenicu.

– Pečenica predstavlja žrtvu iz prehrišćanskog vremena mnogoboštva, koja se prinosi za rodnu iduću godinu – kaže Irena Medar Tanjga, profesorica etnologije na banjalučkom Prirodno-matematičkom fakultetu.

Priprema pečenice je ritual, uz koji se druže komšije i rođaci, pa se često u zajedničkoj pecani peče po dvoje ili troje prasića. Pečenica do Božića stoji na ražnju na sigurnom mestu, jer se ne sme dirati.

Uveče se ide u šumu da se zabeleži Badnjak – hrastovo ili cerovo drvo koji će na Badnji dan u zoru useći starešina i neko jače muško iz porodice.

Domaćica koja rano ustane i naloži vatru, dočeka domaćina sa Badnjakom i posipa ga žitom tri puta. Grančicom koju je odlomio sa Badnjaka domaćin čačka po vatri govoreći: “Koliko varnica toliko ovčica, koliko varnica toliko kokica, koliko varnica toliko kravica”.

– U našem kraju se dodavalo i “koliko varnica, toliko parica, koliko varnica toliko dečice”. U gradu se taj običaj izgubio, jer više niko ne loži vatru – priča Milan Pantoš iz Goleša na Zmijanju.

U ovom i susednim selima se i danas smatra da “sramotu čini ko ne ide u badnjak”.

Posle ponoći se mesi česnica, božićni hljeb od belog brašna, u koji se stavlja para. U stara vremena je to bio posao domaćina, a danas to rade domaćice. Testom od česnice mesi se i kovrtanj, mali hleb sa rupom u sredini, koji je i danas u nekim selima poklon za položajnika, najčešće dete koje na Božić prvo dođe u kuću. Na Zmijanju se kovrtanj položajniku davao na Mali Božić, tako što mu se stavi na glavu.

Česnicu pred ručak lome svi ukućani, a veruje se da će onaj ko u svom parčetu nađe novčić biti srećan cele godine. Ali, srećnik ima i obaveze – dok drugi praznuju, on mora na Božić da hrani stoku. Taj je običaj jedan od retkih koji se sačuvao i danas, čak i u gradovima, gde umesto stoke srećnik hrani kućne ljubimce.

Na Zmijanju su se u stara vremena kao poslastica na Badnje veče kuhale suhe šljive, same ili sa suhim smokvama i voćem, a nekada se u ovaj gusti kompot drobila i kuruza.

Uoči Božića, uz vatru, u zemljanom loncu pristavljao se kiseli kupus veseljak, u kome bi se kuhala slanina, suho svinjsko meso, kozija i ovčija pastrma. Ovo jelo je bilo obavezno na božićnjoj trpezi, a u nekim selima se zadržalo i danas, mada je češće ulogu “veseljaka” preuzela sarma.

Svila i vila

U banjalučkim selima se veruje da će svaki posao koji se na Božić započne, te godine biti uspešan. Zato su domaćice, iako se na Božić ne radi “u rukama”, unosile alat za predenje u kuću, a domaćini bi bajali: “Predi, predi, bio ti ćeten ko svila, a prelja ko vila”.

Ovaj ritual, koji se ponavlja tri puta, stari još pamte, ali ga niko više ne praktikuje.

Suze iz sveće

Na Božić se i danas u nekim selima “gatalo u sveću”. Gleda se da li sveća suzi, zbog verovanja da će godina dobro roditi ako sveća “pušta suze”, a ako ne, godina će biti sušna.

Izvor: Blic